Allen Iverson - The Answer

Osmi razred osnovne škole sam bio kada se išlo na ekskurziju na Taru. Autobus je stao da malo protegnemo noge pre nego što dođemo na ciljano odredište i taman se ukazala prilika da kupim već čuveni „Tempo“. Prelistavam časopis da vidim šta ima u njemu od zanimljivog sadržaja, a unutra poklon poster Alena Ajversona. Moj jedini košarkaški idol do dan danas. Vadim onaj novac koji sam dobio od roditelja „da mi se nađe“ i kupujem bez mnogo razmišljanja.

Obožavan i osporavan u isto vreme. Neverovatan talenat i čovek koji je Lerija Brauna u Filadelfiji dovodio do granice ludila. Član Kuće slavnih i kao što često umem da kažem Bog otac krosovera. Četiri puta najbolji strelac lige i MVP 2001. godine- Alen Ajverson.

Ajverson je odrastao u Viržiniji, a njegova majka je imala samo 15 godina kada je na svet donela svog sina. Kako sama ističe čim je prvi put ugledala svoje dete znala je da će biti košarkaš.

„Imao je izuzetno dugačke ruke. Verovali ili ne ruke su mu bile dugačke sve do kolena. Sećam se da sam tada rekla da će moj sin sigurno igrati košarku“, priseća se En Ajverson.

Alenovo detinjstvo najblaže rečeno je bilo teško. Otac ga je napustio još dok je bio klinac, očuh je bio u zatvoru. Njegova majka je morala da radi više poslova kako bi obezbedila hranu na stolu i plaćala račune. U početku su živeli u babinoj kući sa rođacima gde je u jednom trenutku bilo čak dvanaestoro dece.

Nije samo siromaštvo predstavljalo problem za Ajversona. Problematičan kraj u kojem je odrastao imao je za posledicu da većina ljudi kojima je bio okružen je završilo u zatvoru ili je ubijeno. Sa osam godina je video i prvo ubistvo na ulici. Glavni oslonac i najveća podrška u njegovom životu bila i ostala je njegova majka.

„Bilo je jako teško odrastati u tom kraju. Kada sam napunio 12 godina majka mi je rekla da ja moram da postanem glava porodice i da je vreme da zarađujem novac. Ona je moja najveća podrška. Uvek je govorila da mogu da postignem sve u životu samo ako se dovoljno trudim. Uvek je bila tu za mene. Kada je došlo vreme da promenim patike za trening jednom prilikom, ona je meni dala novac koji je odvojila za plaćanje računa za struju. Nismo imali struju u kući zbog mojih patika.“

Beg od svih problema sa kojima se suočavao kao dete Ajverson je pronalazio na terenima za igru. Kako je jedan američki novinar govorio, Alenov čuveni krosover zapravo ima tužnu priču. Međutim uprkos tome što je bio jedan od najboljih košarkaša koji su kročili na NBA parkete njegov prvi izbor nije bio košarka. Igrao je američki fudbal i bejzbol. Na prvi košarkaški trening otišao ja plačući.

„Za mene je košarka bila ’mekan’ sport. Jednog popodneva mama je došla kući sa posla i rekla da se spakujem jer će moj košarkaški trener doći po mene da me vodi na moj prvi trening. Sećam se da sam plakao, jer nisam hteo da idem.“

Uprkos otporu koji je pružio njegov talenat je odmah došao do izražaja. I ne samo talenat nego ogromna želja za pobedom. Otrpilike ako potražite na internetu intervjue sa njegovim trenerima čućete uvek istu priču: „Taj mali…Bio je neverovatan. Za njega poraz ne postoji.“

Na jednom treningu mi je prišao i rekao: ’Treneru ja mogu da igram protiv Džordana’. Prvo ga nisam razumeo, jer sam mislio da je rekao da želi da postane kao Majkl Džordan. Međutim on je to ponovio, da može da igra protiv Džordana. Rekao je na takav način da je lako mogao da vas ubedi da je to istina“, priseća se njegov košarkaški trener Bu Vilijams.

U srednjoj školi je nastavio igranje i američkog fudbala i košarke. I naravno njegov talenat je dolazio do izražaja na oba terena. U trećem razredu je uspeo da osvoji državno prvenstvo sa obe ekipe. Kada su postali prvaci Virdžinije u američkom fudbalu na pitanje novinara koja su njegova očekivanja pred košarkaško finale, Ajverson je kratko rekao: „Idemo da pobedimo“.

Rečeno, učinjeno. Betel srednja škola je postala državni šampion u ova dva sporta, na krilima Alena Ajversona koji je proglašen i za najboljeg sportistu Virdžinije te godine. Njegova popularnost je bila na vrhuncu i sve je delovalo da je sjajna budućnost pred njim. Međutim jedan događaj je zamalo preokrenuo njegov celokupan život.

Tuča koja je se desila u kuglani 14. februara 1993. godine u kojoj je učestvovao i Ajverson imala je za posledicu da on sa svoja tri drugara bude uhapšen. Cela pozadina tog incidenta, kako se pokazalo, je bila rasističke prirode, gde je grupa momaka vređala Ajversona i i njegove drugove pritom govoreći im da su „crnčuge“. U tuči dvojica belaca su bila teško povređena udarcima stolicom a Ajverson je sam priznao da je te udarce naneo on. Četvorica momaka, koja prethodno nisu osuđivana izvedena su pred sud. Ceo taj događaj je privukao ogromnu pažnju, a javnost je bila podeljena. Organizacije za zaštitu ljudskih prava koje su predvodili pripadnici afroameričke populacije su stale na stranu Ajversona, po gradu su se crtali grafiti na kojima je pisalo „Free Iverson“. Presuda je na kraju glasila: 15 godina zatvora.

„Te večeri sam se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ne krijem da sam učestvovao u toj tuči. Jedino što sam molio Boga sve vreme bilo je da mi da drugu šansu“.

Drugu šansu je i dobio. Nakon samo četiri meseca odslužene kazne Ajverson je bio pomilovan od strane guvernera Virdžinije. Sloboda, ali više nije bilo mogućnosti da zaigra košarku za svoju srednjoškolsku ekipu. Školu je uspeo da završi, ali sav negativni publicitet koji ga je pratio imao je za posledicu da nijedan koledž nije želeo da mu ukaže priliku. Sve dok njegova majka nije otišla kod Džona Tompsona.

Džon Tompson je u to vreme bio glavni trener na Univerzitetu Džordžtaun i predstavljao je afroameričku populaciju u koledž košarci. Strog trener koji se u nekim momentima nije libio ni da se fizički obračuna sa svojim igračima ukoliko nisu poštovali standarde koje je on postavio.

„En Ajverson je glavni razlog što sam prihvatio da treniram njenog sina. Došla je kod mene uplakana, molila je da mu pružim priliku. Da nije bilo nje, mislim da ne bih pristao. Kada sam obavio prvi razgovor sa Alenom nakon toga, odmah sam primetio da je pametan i da zna šta hoće. Rekao sam sebi: ’Hajde da uradimo ovo’. I tako je otpočela naša saradnja“

Ajverson se od samog početka trudio da se zahvali treneru Tompsonu na ukazanoj prilici. Igra kakvu smo svi imali prilike kasnije da gledamo i u NBA ligi. Neko bi rekao da tu nema mnogo toga košarkaškog, da je igrač instinkta, da nacrtanu akciju ume da ispoštuje samo do određenog dela, a da će ostalo uraditi po svom. Ali prosto Alen je bio toliko dobar. Plejmejker visok 180 cm koji „lomi“ zglobove svojim čuvarima, ulazi u reket, zaleće se na protivničke centre i uvek pronalazi neki način da loptu položi u koš. Strah od povrede tom prilikom je bila misaona imenica. Uprkos svojoj odličnoj igri, taj negativni publicitet i razne priče koje su ga pratile od one tuče u kuglani nisu prestajali. Karma ili nešto drugo, svejedno. Privlačio je pažnju. Međutim, jedna stvar je nesporna. Alen Ajverson nikada nije dozvoljavao da ga te priče ometaju na košarkaškom terenu. I sam trener Tompson je isticao koliko je njegov igrač mentalno jak da se nosi sa tim pritiscima i da njegova igra postaje sve bolja i bolja. Na drugoj godini fakulteta prosečno je ubacivao 25 poena i na kraju sezone doneo je odluku da je vreme da se okuša u NBA ligi.

Oduševljenje prvog čoveka Filadelfije na draft lutriji kada je saznao da će imati pravo na prvog pika bilo je kao kada malo dete dobije svoju omiljenu igračku. Na kraju krajeva i sam Pat Kros je toliko puta isticao koliko je bio srećan što Ajverson dolazi u njegove redove.

Te prve sezone Filadelfija je imala skor 22-60. Ajverson je imao prosek od 23.5 poena po meču, što je imalo za posledicu da dobije nagradu za najboljeg novajliju u ligi. Usledila je promena na trenerskoj klupi i dolazak Lerija Brauna.

O odnosu trenera Brauna koji je bio oličenje discipline i tzv. „stare škole“ i Ajversona koji je bio oličenje svega suprotnog moglo bi se napisati deset ovakvih tekstova. Jednostavo i sam Leri Braun je rekao da takvog igrača nije nikada trenirao. U nekom momentu utakmice izveo bi Ajversona iz igre, i mogli ste da vidite da ovom sevaju munje iz očiju. Držao bi ga na klupi dva minuta i rekao mu da se vrati. Ajverson bi prošao pored njega i rekao: „I bilo je j.beno vreme“.

Jednostavno je, obojica imaju ogromnu želju za pobedom, obojica žele da tu pobedu ostvare na svoj način. Temperament im je bio isti, ali karakter prilično različit.

Kašnjenje na treninge ili česti izostanci sa istih, ponašanje i sav publicitet van terena koji je njegov najbolji igrač privlačio, česti sukobi koji su na kraju doveli do toga da njih dvojica ne mogu da sede zajedno u svlačionici imali su za posledicu da trener Braun postavi ultimatum upravi kluba- ili on ili ja. Sećate se svi već one čuvene konferencije za štampu kada je Ajverson revoltiran pričama o trejdu ponovio reč „practice“ (trening) nekih dvadeset puta, da bi Leri Braun u šaljivom tonu rekao da je Alen više puta izgovorio reč trening nego što se zapravo pojavio na istom.

Sve je bilo dogovoreno. Ajverson je trebalo da se preseli u Detroit Pistonse u leto 2000 godine. Usledio je razgovor i sa prvim čovekom „File“ koji je jednostavno objasnio Alenu da više ne može da ga pokriva i da je najbolje rešenje trejd.

„Obavio sam razgovor sa njim i on me je ubeđivao da ga ostavim u ekipi. Govorio je da će raditi sve suprotno od onoga što je radio do sada, da će dolaziti na treninge. Uzeo sam posle telefon i nazvao trenera Brauna i rekao: „Ako je polovina ovoga što mi je ispričao istina, mi dobijamo ’hladnokrvnog ubicu’, priseća se Pet Kros.

U svom govoru prilikom prijema u Kuću slavnih Ajverson se zahvalio treneru Braunu za sve što je učinio u njegovoj karijeri. Tada je rekao da tek pošto je počeo da primenjuje u igri savete svog trenera počeo je da igra najbolju košarku u životu. „Da nije trenera Brauna, ne bi bilo ni MVP igrača Alena Ajversona“, rekao je omaleni plej.

A ta saradnja je donela i rezultat u sezoni 2000/01 koja je počela idealno. Deset vezanih pobeda i igra koja ih je odvela do vrha Istočne konferencije. Ajverson je igrao onako kako je obećao. Te sezone je beležio prosečno 31.1 poen i dobio MVP nagradu za najboljeg igrača lige.

„Fila“ je u plej-ofu došla do velikog finala i mečeva sa Lejkersima u borbi za titulu preko Indijana Pejsersa, Milvoki Baksa i Toronto Reptorsa. U tom plej-ofu Ajverson je ubacio 52 poena Vinsu Karteru, 44 Reju Alenu i 48 Kobiju Brajantu. U svojoj karijeri je igrao i protiv Džordana, Stoktona, Hardeveja, Pejtona, Sprivela i sve ih rasturao svojim stilom igre. Kako Čarsl Barkli to kaže: „Ajverson je tip igrača sa uličnih terena kojeg niko od školovnih NBA košarkaša nije mogao da čuva“.

Bio je prvi NBA igrač koji je u NFL dresovima dolazio na tekme, nosio marame oko glave, farmerke na pola zadnjice i kilograme lanaca oko vrata. Nije to bilo foliranje koje je često kao kod nekih NBA zvezda. To je bio jednostavno on. I samo on je mogao da iznese taj stil koji je perfektno išao uz njegovu igru na terenu. Šuterski rukav je Ajverson uneo u NBA. O ponašanju van terena i problemima u koje je upadao tih godina ne bih da pišem iz velikog poštovanja prema njegovom košarkaškom geniju. Od njega ste uvek mogli da očekujete maksimum na terenu. I pružao je taj maksimum svake večeri. Nestvarni prodori, ulazak u reket gde bi ga neka grdosija poslala pravo na parket, „lomljenje“ zglobova protivnicima. Bilo je uživanje gledati ovog čoveka kako igra. Ima u NBA ligi toliko igrača koji su ostavili trag a nisu uzeli šampionski prsten. Ajverson spada među njih. Preko Lejkersa , Kobija i Šeka nije mogao. Sličnu priliku posle nije imao. No uprkos tome ostaje jedan od najboljih košarkaša koji su zaigrali na NBA parketima. Čisto srce i ogroman talenat. Nadimak mu je „Odgovor“, ali ako bih morao da odgovorim ko je bio Alen Ajverson onda ću reći da je bio svoj. Celu karijeru. A onaj poster koji sam pomenuo na početku ove priče… I dalje je tu. Čuva se. Ipak jedan je Alen Ajverson.

Preuzeto sa: https://www.beforeafter.rs/sport/jedan-je-alen-ajverson/
Link Ovde